Хиландарски устав

Аутор: Зоран Костић

Увод

Почетком септембра 2003. године братство манастира Хиландара обратило ми се са жељом да израдим српскословенско ћириличко писмо, уставног типа из периода од 12. до 15. века, на основу више од 800 рукописа из манастирске ризнице. Писмо које би било реплика рукописа из тог периода не постоји, а оно што користе научници и Црква неодговарајуће је и по облику слова и по могућностима тачне репродукције текстова са многобројним надметнутим словима и надредним знацима.

У то време нисам скоро ништа знао о старословенском писму осим да има другачији облик и да има више слова од савремене ћирилице. У телефонском разговору сам пристао да га урадим и обећао рок од два месеца, што је за мене био нормалан рок за једно писмо у једној тежини па чак и са већим бројем слова. Том приликом сам дефинитивно научио да обећања не треба олако давати без тачног увида у проблеме.

Тражио сам и добио скениране стране 13 рукописа како бих одабрао најпогоднији за обраду. После увида у рукописе био сам запањен сложеношћу старословенског писма. До тада нисам обраћао пажњу на рукописне књиге, виђао сам само „рашчитане“ текстове који нису били сложени (то значи да се речи растављају, надметнута слова спуштају у ред и разрешавају скраћенице, на пример:

Међутим, захтев је био да се путем фонта могу репродуковати рукописи како стварно изгледају.

Четворојеванђеље Патријарха Саве IV, Јеванђеље по Матеју

На основу 13 рукописа са више стотина скенираних страна, приступили смо проучавању рукописа. За основу будућег писма одабрано је „Четворојеванђеље Патријарха Саве IV“ из 14. века (1354/1375). Рукопис је писан гушчијим пером, на пергаменту, уставним писмом српске редакције и рашког правописа. Сам писар био је врстан калиграф и, по мом мишљењу, то је наш најлепши рукопис. Касније сам открио да се потписивао као Симон односно Симеон. Археограф Мара Харисијадис је на основу дуктуса, компаративном методом, заокружила његов опус на чак девет књига (потписао се у две) које по илуминацији и писму спадају у јужнословенске бисере XIV века; јужнословенске јер их је пет српских, четири су бугарске (Харисијадис 1972: 215–219). Од српских је још чувен Праксапостол монаха Атанасија из 1356. године, а од бугарских: Четворојеванђеље цара Ивана Александра (1356) и Томићев псалтир. Археограф Луција Цернић је овога писара идентификовала као помоћног у мањој секцији Изборног јеванђеља Николе Стањевића, дакле у још једној изврсној књизи (Цернић 1981: 345).

Захтев монаха Јосифа у име хиландарског братства је био:

„Мислим дa ћете се сложити дa би слова требала слиједити битне карактеристике слова у већини рукописа, као што су:

Блага укошеност удecнo;
Незнатна повијеност усправне линије слова која се креће oд 1/3 дo 1/2 висине слова;
Дефинисаност облика и правилност слова“

Уз велику муку и помоћ стручњака за српскословенски језик тог периода проф. Димитрија Стефановића, проф. Ђорђа Трифуновића, и нарочито Виктора Савића из Института за српски језик, који је прегледао на хиљаде страна како би се направила евиденција слова, надметнутих слова, надредних знакова, и књиге „Историја српске ћирилице“ Петра Ћорђића успели смо да сачинимо евиденцију:

стандардних слова и варијанти њиховог писања у распону од три века
лигатура
надметнутих слова са титлама и без њих
надредних знакова
бројног система
интерпункције
симбола

Евиденција свих карактера је била само први проблем. У самом рукопису српске редакције који смо користили за основу писма, нисмо пронашли сва слова старословенске азбуке па смо на основу увида из других рукописа та слова реконструисали, према потезима и облицима из Четворојеванђеља. То је било неопходно јер сам одлучио да правим старословенско писмо које покрива све редакције (српску, руску и бугарску)

Други проблем је што старословенски практично није био регистрован у Уникоду. Регистрована је у ствари грађаница (гражданица), реформисано писмо по угледу на латиницу, коју је у употребу увео Петар I почетком 18. века, из које је и настала савремена ћирилица. Тако су савремено „а“ и старословенско „аз“ имали исти код у Уникоду што је значило да у једном писму (фонту) не можете имати и ново и старо писмо. Пошто грађаница није имала сва старословенска слова, то су она остала нерегистрована.

Трећи проблем је била тастатура. Америчка тастатура има 26 места предвиђених за слова, ћириличка 31 (где 5 тастера за симболе користимо за слова), а старословенској је потребно око 50 тастера за сваку редакцију. Старословенски језик је веома компликован за писање. Поред тога што свака редакција има око 50 слова, писали су без размака између речи, умањена слова су писали изнад других слова или између слова, користили су многобројне надредне знакове (акценте), користили многобројне лигатуре, нису имали интерпункцију у садашњем смислу па су тачком или запетом обележавали неку важну мисао или више реченица, нису имали савремене арапске цифре већ су користили слова са титлом изнад а бројни систем није познавао нулу па је за 10, 20… постојао посебан знак . Како би се знало да је то број, додавали су средњу тачку испред и иза броја. Док данас са 10 цифара можемо да испишемо било који број, у старословенском је било потребно имати 64 различитих слова са симболима да би се исписао број до 10.000.000. (Видети прилоге.)

Рад на Хиландарском уставу

Док је Виктор Савић допуњавао евиденцију слова и симбола који нису били у одабраном рукопису, ја сам цртао све оно што је постојало у рукопису, свестан да су то само елементи за будући фонт. На интернету сам прегледао већину старословенских фонтова и схватио да ниједан није у складу са Уникодом, да су зато између себе некомпатибилни, па ко хоће да прочита нешто написано мора да има и одговарајући фонт. Као да нису знали да је Уникод стандард установљен баш због компатибилности писама па тако, на пример, латинично мало слово „а“ има Уникод код „0061“ у свим латиничним фонтовима, а мало ћириличко „а“ има код „0430“ у свим Уникод ћириличким фонтовима. Проблем је што и старословенско „аз“ има исти код „0430“ као и савремено „а“.

Када је, по мом мишљењу, сакупљено довољно слова и симбола, почео сам да правим фонт. Циљ ми је био да свако слово, надметнуто слово, надредни знак, лигатуру, број или симбол добијем у једном или највише два корака. Већ раније сам имао искуства са OpenType фонтовима и њиховим коришћењем у InDesign програму где се преко функције glyph могу лако убацивати алтернативна слова тако да је то опредељивало врсту фонта. Све је то, 2003. године, било ново тако да је ово био пионирски подухват. Значи, идејно сам разрешио проблем па је преостало да то и практично спроведем у дело.

Најозбиљнији проблем је била дефиниција тастатуре, то јест како распоредити ово обиље карактера на ограничен број тастера. Месецима сам правио и мењао тастатуру док је у међувремену Виктор допуњавао евиденцију карактера. Илустроваћу решење овог проблема са неколико примера.

Слово „аз“ у овом фонту има 105 варијанти писања (глифова) што нормално не може да стане ни на какву тастатуру. Али ако у OpenType фонту дефинишемо све те варијанте као глифове, онда преко глиф табеле у следећем кораку лако добијемо ону жељену варијанту. Дакле у два корака. Види доле примере за слово „а“, надметнута слова, надредне знакове, интерпункцију и бројеве.

Бар три пута сам помислио да је посао завршен, али само у последњем случају имали смо 76 измена и допуна – све оправдане. Извршити измене у систему од 4.360 слова, променити редослед Уникодових кодова, поново уазбучити, додати нове керн-парове*, дефинисати нове алтернативне карактере и сачинити нову тастатуру – то је прави изазов.

На крају завршисмо подухват, у светским размерама апсолутно пионирски, а у националним размерама сачинисмо алат за изучавање корена нашег језика и писма, као и за рашчитавање и архивирање у електронском облику историјске грађе средњег века. Тако је Хиландарски устав 5 пета верзија фонта и она је објављена 2005. године. Цео подухват је финансирао манастир Хиландар упркос пожару 2004. Прво приказивање фонта у иностранству је било у Софији на међународној конференцији слависта 2005. Тада смо се уверили да смо бар 10 година испред осталих, што је и данас потврђено.

* (керн пар је на пример А и Т у коме Т приближимо А да би избегли празан простор између њих па овај пар изгледа као AT а не А Т)

Глиф табела, алтернативна слова, пример за слово "а"
Надметнута слова
Надредни знакови
Интерпункција
Пример броја 1

Финале

Хиландарски устав 5 је покривао све редакције за важећи Уникод те године. И тада смо били свесни да ће додавање нових карактера у Уникод нужно довести до нових верзија писма. Тако данас постоји и необјављена верзија 7.

У међувремену су научници славистике тражили да се уради ново писмо, у односу на Хиландарски устав, светло и без издужених потеза и погодније за штампу. Тако је урађено писмо Монах а пројекат је финансирало Министарство за науку. Монах 5 је потпуно компатибилан са Хиландарским уставом 5 и оба писма су јавно доступна. (Хиландарски устав 5 за PC ; Хиландарски устав 5 за MAC ; Монах 5 за PC ; Монах 5 за MAC)

Док сам радио на писму схватио сам да у ствари слависти немају стандард за писмо. Сви су обрађивали своју редакцију па је и азбучни ред био различит. Тада је Задужбина светог манастира Хиландара предложила Српској академији наука и уметности да организује међународну конференцију о Стандарду старословенског писма, што је и усвојено, па је 2008. године у Београду одржана међународна конференција на којој је усвојен и Стандард старословенског писма. Тако смо успели после 1.000 година да стандардизујемо наше писмо.