Једна од најлепших и најдирљивијих прича које чува хиландарска ризница јесте повест о Јефимији, првој српској песникињи. Њене речи, извезене позлаћеном сребрном жицом, узвишеног духа, споменик су преломног периода у историји српског народа, сведочанство личне туге али пре свега, вере у Господа и Његову заштиту.
Рођена је у властелинској породици као Јелена (око 1350), кћи кесара Војихне, господара Драме под српским царем Душаном Силним. Била је венчана за господара моћног византијског града Сера, деспота Јована Угљеше Мрњавчевића који је са својим братом краљем Вукашином био савладар српском цару Стефану Урошу V (Нејаком).
Њен живот, започетом у сјају високог сталежа убрзо ће добити судбоносни обрт. Јеленин отац умире а након тога и син јединац Угљеша са четири године. Обојица су сахрањени у Хиландару, у саборном храму Ваведења Пресвете Богородице. Младенац Угљеша је сахрањен у наосу а његов деда, ћесар Војихна у припрати храма.
За уцвељену деспотицу, мајку и ћерку која је изгубила најмилије, ово је место било недоступно, макар физички. Са њима је могла бити само у молитвама и речима које су преточене у стихове неизмерне туге, урезане у мали диптих који је њен син добио од серског митрополита. Ови стихови дубоке мајчинске патње представљају уједно и прву забележену песму једне српске песникиње. Диптих је мала двострука иконица која је настала између 1368-1371 на чијим је једном крилу у дрвету урезана Богородица с пророцима, на другом је представа Гостољубља Аврамовог међу апостолима. Дуборез је уоквирен сребрним оковом и украшен бисером и плавим и црвеним полудрагим каменом. Деспотица је диптих опремила сребрним и позлаћеним корицама. Иако никада није могла да посети гроб свог сина јединца, њене речи као неугасло кандило сијају у тмини хиландарског храма и приносе молитву пред ликом Пресвете Богородице са Христом Младенцем који се налази над Угљешином гробом.
Јеленин удес се наставља новим несрећама – у Маричкој бици 1371. године, у борби са Турцима, гину њен муж и девер. Освајачи хрле ка српским земљама и заузимају град Сер. Јелена након тога, у 22. години живота узима монашки завет и као проста монахиња Јефимија долази на двор кнеза Лазара Хребељановића у Крушевцу. Трагични период српске историје добија своју кулминацију 1389. године када у Косовској бици гине кнез Лазар и са њим највећи део српске аристократије. Јефимијино песничко стваралаштво у том страшном тренутку рађа ремек дело српске уметности „Мољеније Господу Исусу Христу“. Оно се налази на великој завеси за царске двери коју је вероватно израдила у манастиру Љубостињи, да би касније била пренета у Хиландар, где се и данас чува у ризници. Завеса је израђена као златовез на црвеној свили димензија 144 х 118 цм. У средини је Исус Христос као велики Архијереј са два анђела као ђаконима и са рипидима у рукама, благосиљајући Василија Великог и Јована Златоустог који стоје са његове леве и десне стране. У доњем делу извезени су на српском језику, ћирилицом, Јефимијини стихови надахнути речима Светог Симеона Новог Богослова, које она упућује Господу и Богородици Хиландарској као свој скромни дар.
Врхунац Јефимијиног стваралаштва представља „Похвала кнезу Лазару“ извезена позлаћеном сребрном жицом на црвеном платну димензија 99 х 66 цм, које је намењено као покров кнежевој глави у кивоту у манастиру Раваници код Ћуприје. Похвала кнезу Лазару је настала 1402. године, непосредно пре битке код Ангоре 1402. године у којој се као турски вазал борио Лазарев син, деспот Стефан Лазаревић. Султан Бајазит I поражен је од стране татарског вође Тамерлана, чиме је напредовање Османлија заустављено на дужи период. Јефимијине молитве упућене Светом кнезу, као дух слободе пратиле су његовог сина и једног од највећих личности српске историје, деспота Стефана Лазаревића. Велики ратник, витез , песник, деспот Стефан је указивао велико поштовање Јефимији као духовном светилу и веома харизматичној личности српске државе.
Једна од великих заслуга монахиње Јефимије, заједно са монахињом Евгенијом, бившом кнегињом Милицом, може се рећи и изузетно мудар потез, јесте молба упућена Бајазиту да се у Србију из Трнова пренесу мошти Свете Петке. Долазак Светитељке је знатно допринео окрепљењу народу који је у томе видео знак да не напушта своју земљу и огњишта.
Јефимија је последње године живота провела у манастиру Љубостиња код Трстеника, задужбини кнегиње Милице, у коме су уточиште нашле многе удовице страдалих косовских ратника. Упокојила се око 1405. и сахрањена је као и кнегиња Милица у Љубостињи.
ЈЕФИМИЈИНА ДЕЛА:
ТУГА ЗА МЛАДЕНЦЕМ УГЉЕШОМ
Мале иконе, но велики дар,
које имају пресветли лик Владичин
и пречисте Богоматере,
што их велики и свети муж
дарова младом младенцу Угљеши Деспотовићу
којега неоскврњено млађахног преставише
у вечне обитељи,
а тело се предаде гробу,
који изделаше праоци због преступљења.
Удостоји, Владико Христе,
и ти, пречиста Богомати,
мене јадну да свагда бригујем
о одласку душе моје,
што угледах на родитељима ми
и на рођеном од мене младенцу,
за ким жалост непрестано гори у срцу моме,
природом матерњом побеђивана.
МОЉЕЊЕ ГОСПОДУ ИСУСУ ХРИСТУ
Од оскврњених усана,
од мрскога срца,
од нечистог језика,
од оскврњене душе прими мољење,
о Христе мој,
и не одгурни мене, рабу твоју,
нити ме јарошћу твојом, Владико, обличи
у час одласка мојега,
нити ме гневом твојим казни
у дан доласка твојега,
јер пређе суда твојега, Господе,
осуђена сам савешћу мојом,
ниједне наде спасења мојега нема у мени
ако милосрђе твоје не победи мноштво безакоња мојих.
Зато те молим, незлобиви Господе,
ни мало ово приношење не одгурни,
које приносим светом храму пречисте твоје матере
и наде моје Богородице хиландарске,
јер примих веру удовичину
што ти принесе две цете, Господе,
те тако и ја принесох ово, недостојна раба твоја,
о Владичице, Јефимија монахиња,
кћи господина ми ћесара Војихне,
који лежи овде, негда деспотица.
И приложи се ова катапетазма
храму пресвете Богородице хиландарске
лета 6907, индикта 8.
А ако ће је ко однети
од храма пресвете Богородице хиландарске,
да је одлучен од јединосушне и нераздељиве њене Тројице
и да му је супарница пречиста Богомати хиландарска
у дан страшнога испита.
Амин.
ПОХВАЛА СВЕТОМ КНЕЗУ ЛАЗАРУ
У красотама овога света васпитао си се од младости своје
о нови мучениче кнеже Лазаре,
и крепка рука Господња међу свом земаљском господом
крепког и славног показа те.
Господствовао си земљом отачаства ти
и у свим добротама узвеселио си уручене ти хришћане
и мужаственим срцем и жељом побожности
изашао си на змију
и непријатеља божанствених цркава,
расудивши да је неистрпљиво за срце твоје
да гледа хришћане отачаства ти
овладане Измаилћанима,
не би ли како ово постигао:
да оставиш пропадљиву висоту земаљског господства
и да се обагриш крвљу својом
и сјединиш са војницима небескога цара.
И тако две жеље постигао јеси:
и змију убио јеси
и мучења венац примио јеси од Бога.
Сада не предај забораву вољена ти чеда
која си сирота оставио преласком твојим,
јер откако си ти у небеском весељу вечном,
многе скрби и болезни обузеше вољена ти чеда
и у многим скрбима живот проводе,
пошто су овладани Измаилћанима.
И свима нам је потребна помоћ твоја,
те се молимо моли се заједничком Владики
за вољена ти чеда
и за све који им с љубављу и вером служе.
Тугом су многом здружена вољена ти чеда,
јер они што једоше хлеб њихов подигоше на њих буну велику
и твоја добра у заборав ставише,
о мучениче.
Но ако си и прешао из живота овога,
скрби и болезни чеда својих знаш
и као мученик слободу имаш пред Господом,
преклони колена пред Владиком који те венчао,
моли да многолетни у добру живот
вољена ти чеда проводе богоугодно,
моли да православна вера хришћанска
неоскудно стоји у отачаству ти,
моли победитеља Бога
да победу подари вољеним ти чедима,
кнезу Стефану и Вуку,
за невидљиве и видљиве непријатеље,
јер ако помоћ примимо с Богом,
теби ћемо похвалу и благодарење дати.
Сабери збор својих сабеседника, светих мученика,
и са свима се помоли прославитељу ти Богу,
извести Георгија,
покрени Димитрија,
убеди Теодоре,
узми Меркурија и Прокопија
и четрдесет севастијских мученика не остави,
у чијем мучеништву војују чеда твоја вољена,
кнез Стефан и Вук,
моли да им се пода од Бога помоћ,
дођи, дакле, У помоћ нашу, ма где да си.
На моја мала приношења погледај
и у многа их урачунај,
јер теби не принесох похвалу како приличи,
већ колико је могуће маломе ми разуму,
па зато и мале награде чекам.
Но ниси тако ти, о мили мој господине и свети мучениче,
био малодаран у пропадљивом и маловечном,
колико више у непролазном и великом,
што примио јеси од Бога,
јер телесно страну мене у туђини
исхрањивао јеси изобилно,
те сада те молим обоје:
да ме исхраниш
и да утишаш буру љуту душе и тела мојега.
Јефимија усрдно приноси ово теби свети.